Zelenooka devojka

Dok sam čekao da me priključe na aparat za dijalizu, seo sam na krevet prekriven besprekorno čistim, belim čaršavom, naslonio glavu na jastuk i zurio u plafon dok oči nisu počele da me bole od zaslepljujuće svetlosti lustera. Instinktivno sam ih zatvorio na sekund. Kada sam ih ponovo otvorio, ispred mene je stajala mlada sestra u plavoj uniformi.

„Gospodine, koliko danas imate kila?“ upitala je. „80“, odgovorio sam.

Povezala me je na aparat za dijalizu u skladu sa protokolom i blago se nagla ka meni da bi vatom dezinfikovala mesto na mojoj ruci gde će punktirati fistulu. U tom trenutku su se naše oči srele na kratko. Oči su joj bile plavkastozelene boje, kao boja dubokog okeana ili oblaka na nebu koji slute na letnju oluju.

Te oči su me podsetile na mladost.

Živeo sam u malom rumunskom selu na obali reke Ramnik, gde sam pohađao obuku za pilota. Devojku sa očima poput njenih upoznao sam kada sam uzeo slobodan dan. Kada sam stigao u centar sela, seo sam na klupu. Kroz sokak je prošla jedna devojka u trenerci koja je držala loptu u ruci. Stala je ispred mene i rekla: „Nešto si mi poznat, da li se znamo? Prošle nedelje smo imali utakmicu i upoznala sam jednog momka koji liči na tebe. Da li želiš sa mnom na trening?“

Krenuli smo dalje ulicom zajedno. Devojka je bila vrlo vedra i živahna. Na svaka dva načinjena koraka tapnula bi loptu za odbojku o pločnik. „Gde vežbate?“ upitao sam. „U sali gimnazije, jako je blizu“, odgovorila je. Nelagodno sam joj rekao: „Ni ne poznajemo se, a zajedno šetamo i razgovaramo.“ Ništa nije odgovorila. Ni tada, ni kasnije

Nakon treninga sam je otpratio kući i sačekao da se presvuče. Ubrzo je izašla u svetloplavom kostimu. Šetali smo ulicom držeći se za ruke. Osećao sam se dobro kada bih je pogledao krajičkom oka. Njena kosa boje divljeg kestena padala je niz ramena u neravnomernim talasima. Te predivne oči.

Vrativši se na kratko u stvarnost, primetio sam da sestra drži spremne fistulne igle.

Na kraju ulice

Kada smo došli do kraja ulice, bili smo blizu mosta koji se nadvija nad rekom Ramnik. Nije me upitala kuda idemo dok je pričala o školi i svojim vršnjacima. Naglo smo zastali na mostu. Naslonili smo se na ogradu i dodirnuli. Devojka se okrenula ka meni i pokrila moja usta šakom. Bila je približno moje visine i tek tada sam video njene plavkastozelene oči u svoj svojoj lepoti. Naše usne su se spojile u poljupcu

"„Da li vam nešto smeta ili vas boli?“ upitala je sestra. Odjednom sam se probudio iz sećanja i uspeo da odgovorim: „Ne, sve je u redu.“

Na sestrino pitanje je odgovor zamalo dao pilot u meni. „Spremni za poletanje“, pomislio sam, baš kao mnogo godine pre na aerodromu Boboku. To je bilo iste one nedelje kada smo mi brucoši leteli samostalno. Dok sam sedeo sam u kokpitu, sigurnosnim pojasem vezan za sedište, preplavio me je neopisiv osećaj. Bila je to mešavina uzbu đenja i straha. Upalio sam motor. Ritam rada motora pulsirao je kroz moje vene, baš kao što danas pumpa aparata za dijalizu čini da krv projuri mojim venama.

"Sve je u redu"

Spustio sam ručice i polako povukao polugu za pogon motora. „Sve spremno, zahtevam dozvolu za uzletanje“, rekao sam. Dok sam upravljao avionom ka startnoj liniji, video sam momke kako nešto pokazuju i druge avione koji me prate. Na kraju piste, kada sam dao pun gas, uzleteo sam iznad zelenih polja. Uzletanje me je ispunilo adrenalinom i uzbuđenjem. Podigao sam avion na 500 metara.

„Došao sam do prvog okreta. Zahtevam odobrenje da ispravim avion u odnosu na putanju leta!“ rekao sam samouvereno. „Odobreno!“ bio je odgovor sa kopna.

Gledao sam u instrument tablu aviona, kada sam dole levo, pored krila, ugledao prugu. Vreme je bilo savršeno za letenje i avion je glatko plovio kroz vazduh, bez ikakvog podrhtavanja. Pogledao sam kontrole i mapu u svom krilu. Kroz prednje staklo kokpita mogao sam da vidim selo Zoita sa njegovim raštrkanim kućama. „Prošao prvi cilj. Sve u redu“, rekao sam. „Veoma dobro“, bio je odgovor.

Nekoliko minuta kasnije ugledao sam grad Ramniku Sarat i brzo označio železničku stanicu Angel Salinji kao vođicu. Iznenada sam se setio devojke koju sam upoznao u subotu tokom slobodnog dana. Zelenooku devojku. Naglo sam skrenuo da bih video mesta kojima sam sa njom prošetao. Ispravio sam avion i prijavio svoj položaj: „Prošao drugi cilj. Sve u redu.“ Dobio sam odgovor: „Primljeno!“

Leteo sam iznad reke Ramnik

Proverio sam da li letim u dobrom pravcu. To je bio taj pravac. Ne znam koliko dugo sam leteo, ali su moje oči bile uprte u kontrole i vrhove planine. Kao da je srce prestalo da mi kuca u trenutku i nisam mogao da verujem šta vidim. Pokazivač pritiska je počeo sumanuto da se pomera; potpuno sam povukao polugu i skrenuo levo.

„Vraćam se. Pritisak ulja u motoru opada“, prijavio sam. Kroz glavu su mi prošle svakakve misli. Imao sam osećaj da dva plavkastozelena oka prate svaki moj pokret u ogledalu kompasa koji pokazuje moj položaj. Proverio sam da li je sve u redu sa padobranom. „Brzina obrtaja motora opada“, rekao sam. „Potraži mesto za sletanje i ateriraj“, naredio je kontrolor leta. Pogledao sam dole i sve što sam mogao da vidim jeste kako tlo ispod mene brzo izmiče.

„Pokušaću da se vratim do piste“, rekao sam. Pruga, aleja bagrema i poligon. Stražarnica i teniski teren. Bio sam veoma blizu piste. „Sada sam na 5 km od odredišta“, rekao sam. „Pista je slobodna. Možeš da sletiš“, bio je odgovor.

Motor je nekoliko puta kašljucnuo, a zatim je stao. Povukao sam polugu ka sebi. Nekoliko puta sam odskočio u sedištu. Osetio sam škripanje kočnica u svom telu. Zaustavio sam se nakon polovine piste. Ne mogu da kažem da sam bio uplašen, već je moje telo obamrlo i nisam mogao da se pomerim. Ugledao sam lica iznad sebe i ruke kako me izvlače iz sedišta. Zatim su me polegli na travu, a vetar je snažno udarao o moj obraz. Morao sam da potražim tu zelenooku devojku.