Specijalni intervju: Ništa se ne može isprečiti između Rikarda i sporta
Drago nam je što razgovaramo sa vama, Rikardo. Ispričaćete nam inspirativnu priču o upornosti, ali hajde najpre da čujemo nešto o vama.
Zovem se Rikardo Garsija Sala i rođen sam 1971. u Benehusaru, malom gradiću na obali pokrajine Alikante u Španiji. Kada sam imao 26 godina, pre skoro 20 godina, saznao sam da imam hroničnu bolest bubrega i da ću morati da krenem na dijalizu da bih ostao živ.
Čitanje, kuvanje, automobili: Svi imamo neku strast u životu, a vaša je oduvek bila sport. Da li se to promenilo nakon što vam je dijagnostikovana hronična bolest bubrega?
Sport je oduvek bio i biće moja strast. Počeo sam da igram rukomet sa svojih osam godina. Kada su mi uspostavili dijagnozu, morao sam da napustim tim, ali sam nastavio da treniram kad god sam mogao. Nakon tri godine, kada sam imao 29 godina, krenuo sam na dijalizu. Svakako mi nije bilo lako da prihvatim ovu vest tako mlad, kada je ceo život bio preda mnom. Pored svega, srećan sam što je dijaliza bila moguća i što sam mogao da nastavim treniranje tih dana kada nisam išao na terapiju.
To je neverovatno! Ljudi bi, naravno, razumeli da ste prestali da trenirate, šta vas je nateralo da nastavite sa sportom?
Iako sam uložio veliki trud, moja želja da budem uspešan sportista je bila jača od moje iscrpljenosti. Pokušao sam da uskladim sport i terapiju koliko sam mogao, tako što sam uveo nedeljnu rutinu koja mi je odgovarala. Utorkom i četvrtkom sam trčao po 45 minuta; ponedeljkom, sredom i petkom sam išao u centar na dijalizu. Iako nisam mogao da učestvujem, pohađanjem rukometnih utakmica svojih drugova iz tima, i dalje sam se osećao kao deo tima.
Osobe na dijalizi ili oni čiji prijatelj ili voljena osoba prima terapiju znaju koliko ona vredi, ali dijaliza ponekad može da predstavlja fizički i psihički izazov. Kako ste se nosili sa tim i ostali pozitivni?
Prvih nekoliko godina terapije su bile nepodnošljive. Nakon što sam odlučio da se upišem na listu čekanja za transplantaciju i počeo da čekam, ljudi iz NephroCare tima u centru za dijalizu su me uvek ohrabrivali i naučili da proživim svaki trenutak. Duboko u sebi, bio sam zahvalan dijalizi. Na kraju krajeva, to mi je spašavalo život! Ali moj um je bio kao štoperica, brojao dane, sate i minute od zadnjeg puta kada sam se bavio sportom. Kad se setim toga, smešno je koliko sam bio
Iako transplantacija nije za svakoga i ima svoje prednosti i mane, odlučili ste da vam ona odgovara. Koja je vaša priča o transplantaciji?
Pokušaj da pronađete donatora bubrega uključuje mnogo čekanja i osećanja bespomoćnosti. Dok sam bio na medenom mesecu na Tenerifima, primio sam poziv koji sam čekao godinama: dobili su bubreg koji bi mogao da bude odgovarajući i trebalo je da se brzo vratim u svoju prijemnu bolnicu. Ali nije bilo povratnih letova tog dana, tako da smo propustili prvu šansu za transplantaciju. Pored svega, žena me je ohrabrivala da nastavim da uživam u našem odmoru, i uživao sam.
Ali na kraju ste dobili drugu šansu, zar ne?
Da, svakako jesam! Vreme je prolazilo i konačno, jednog dana – 28. aprila 2006. godine, nakon 4 godine i 10 meseci terapije – došlo je mojih pet minuta: dobio sam odgovarajućeg donatora bubrega. Bio sam presrećan što je operacija bila uspešna i, nakon oporavka, ponovo sam mogao da se bavim sportom, ali ovog puta brdskim biciklizmom. Malo pa malo, vratio sam se u formu i osećao se sve bolje i jače nakon svakog vežbanja. Tada sam odlučio da se učlanim u lokalni biciklistički klub u Benehusaru.
Tako da, zahvaljujući dijalizi i kasnije transplantaciji, mogli ste da nastavite sa aktivnostima u kojima ste uživali pre dijagnoze, sa nekim izmenama. Na primer, prešli ste sa rukometa na biciklizam. Kakvu ulogu biciklizam danas igra u vašem životu?
On je mnogo više od hobija: od kada sam se učlanio u klub, učestvovao sam u mnogim brdskim biciklističkim trkama. 2012. godine sam završio svoju prvu trku u Gvardamar del Seguri, obližnjem obalskom gradu u Alikanti, iza koga se nalazi San Migel de Salinas, selo u unutrašnjosti iste oblasti. 2014. godine sam ponovio San Migel de Salinas, zatim Albatera i najteži put od svih, Kreviljente. Takođe sam se trkao tri puta od Espinarda do Karavako de la Kruza, na razdaljini od 90 km. Ovo su sve vrlo zahtevne trke.
O čemu razmišljate dok se trkate?
Ja sam, da se izrazim u biciklističkom žargonu, back-of-the-pack biciklista, ali za mene trkanje predstavlja prevazilaženje ličnih izazova, a ne pobedu. Bitno je učestvovati i doći do cilja, i to je ono na šta se fokusiram. Nakon svega što sam prošao, kada dođem do cilja i kada mi ljudi i prijatelji čestitaju – to vredi čitavo bogatstvo.
Svako će vam reći da postavljanje ciljeva pomaže u izvršavanju zadatka. Kada pogledate u blisku budućnost, koji su vaši ciljevi?
Planiram da 2015. godine učestvujem u trci Kreviljente 2015, kao i u trci „Vias del Tren“, trci koja polazi od Potijea u Valensiji i ide do Elčea u Alikanti. Prošlogodišnja trka je bila dugačka 135 km, sa ukupnim usponom od 1400 metara. Hajde da pogledamo šta imaju u ponudi za nas ove godine!
Šta vam je još bitno u životu osim sporta?
Moja draga žena Loli i moja prelepa ćerka Marija. Srećan sam što radim posao koji volim – radim samostalno u industriji osiguranja – i skoro 10 godina nakon transplantacije, moje fizičko stanje je fenomenalno. Zahvalan sam za negu koju sam dobio od medicinskog osoblja, medicinskih sestara i pomoćnika u centru u Oriveli za vreme hemodijalizne terapije i, naravno, od tima na nefrologiji univerzitetske bolnice u Alikanti pod upravom doktora Antonija Franka Esteve.
Kao što znate iz ličnog iskustva, za ljude sa hroničnim bolestima veoma je važno da znaju šta je bitno u životu i da iskoriste život na najbolji mogući način. Šta mislite da će uraditi oni koje bude inspirisala vaša životna priča?
Nadam se da će moje reči i moja priča o uspehu pomoći ljudima koji su na terapiji zbog bolesti bubrega. Verujem da deo uspešnog lečenja potiče iz naše glave. „To što želite, to i možete.“
Završne reči za naše čitaoce?
Budite hrabri, svi vi! Ovo ne može i ne sme da stavi tačku na uživanje u životu!